Nasli smo se na trgu. Bilo je toplo. Darkovih pet minuta uvek nekako cudno prerastu u pola sata. Isli smo kroz Knez Mihajlovu i ja nisam razumela ni reci. Bila sam suvise umorna da bih govorila. Hodala sam nesvesno, vukla noge po plocniku.
Izlozba fotografija u Cvijeti. Volim taj prostor. Uvek kad udjem, pustim da me obgrli, nekako prijatno. Toplo je. Zaboravila sam na umor, isla sam u krug od fotografije do fotografije i skupljala emocije. I ona je bila tu, moja najdraza fotografija. Covek koji preskace baru. Prvi put sam je videla u nekom starom casopisu, sasvim malu... Popela sam se na sprat i gledala je iz daleka. Nije mi bilo dosta. Onda sam pocela da sanjam. Sa plafona su se spustala velika bela platna sa zelenim slovima. Izmedju njih su visili kanapi prepuni malih kaligrafija, kao ribarske mreze. Veliki formati bili su pod staklima. Cula sam muziku... Onda se Darko javio na mobilni telefon i ja sam prestala da sanjam. Izasli smo napolje i seli u bastu. Darko je nastavio svoju pricu iz Knez Mihajlove ulice i ni jednom recju nije pomenuo fotografije. Pocela je kisa. Letnja, silna kisa, ona što odskace po asvaltu i pucketa. Pozelela sam da sam u Kraljevu na terasi, da gledam orah i bastu na kisi. Darko je prestao da prica... Ja sam opet pocela da sanjam.
10 comments:
Hmmm... mixed emotions... uopšte ne umem da ti uhvatim raspoloženje ovde. Već nekoliko dana se vraćam na ovu zabelešku i svaki put sam zbunjen. Dakle šta se dešava?
Toliko je fascinirana mojim blogom da je izgubila razum?
Spameru...
Tek ga odvojiš od cmyk farbi, i odmah počne da zloupotrebljava tehnologiju... Sramota jedna!
E, Bruno sad stvarno smarash!
Ajde da probam kratko - ja sanjam i mogu da mislim samo kada taj neko cuti, jer kad god progovori tema je posao, posao, posao, posao, posao...a meni treba mir i tisina.recimo da sam prepricala situaciju nebo i zemlja. A moja emocija po tom pitanju - pa nema je vise... sto bi trebalo da se vodi kao olaksanje. Jel ti se desilo nekad da ti neko prica nesto sto nema veze s tobom i sto nema veze ni sa njim i da ga ti uopste ne slusas, jer si imao tezak dan i treba ti skriveno mesto mir i tisina u muzeju i dobra izlozba fotografija...eto to je to. U pozadini tih mixed emotions stoji ogorcenje u smislu - sta ce mi ljudi koji mi jednu dane?
Ej, mogu sad i da lupim nešto jer sam potpuno neupućen u priču, ali ponekad ljudima samo treba otvoreno nešto da kažeš, i oni to ukapiraju. Ihaaaa, koliko puta sam ja patio što neko ne upija moje vibracije... pa posle samo jasno i glasno kažem šta mi treba i sve radi kao satić... Da, a možda ja slabo stojim sa slanjem vibracija... ima i ta opcija... Ma da ne pričam dalje, stvarno nagađam.
a, ne, ovde sam pricala, objasnjavala, kukala, zapomagala, nista nije vredelo, onda sam se samo okrenula na drugu stranu i mirno i ravnodusno otisla. Mada je mnogo ruzan osecaj kad se medju ljudima osecas kao da si sam. Krenes sa onim unutrasnjim dijalogom, koji ti neprestano pichi kroz glavu i kad nisi svestan, a onda se osetis jos gore.
Ja se izvinjavam, neću vas više uznemiravati.
ma ok, uznemiravaj, samo nemoj da budes naporan :D
Umece slusanja je krajnje retka vestina!
Retko imitiram, ali...
http://img.photobucket.com/albums/v408/Abdee/yendek.jpg
Inace se Bressonova fotka zove "Iza stanice Saint-Lazare" i nastala je 1932.
Post a Comment