Tvrdjava

Moja soba za citanje - ako se to uopste moze nazvati sobom…Taman dovoljno mesta da se smesti veliki, siroki krevet za dvoje, dve police sa knjigama i kutija sa torbama i sesirima. Odmah pored su vrata terase, kad je lepo vreme kao sada, otvorena sirom. To je zapravo moja spavaca soba, ali je zatrpana knjigama. U krevetu za dvoje, spavam samo ja.
Nedelja popodne, pokusavam da smirim i sredim misli. Moja glava na neki cudan nacin nije moja. Pored mene na polici “medeno” bela solja sa tacnicom i miris jos vruce slatke kafe. Dve keramicke kravice me gledaju zbunjeno.
“Ko hoce da osvoji tvrdjavu, mora najpre da osvoji svoju dusu.”, citam u sebi Pavicevu recenicu, spustam knjigu pored sebe i pocinjem da lutam pogledom po plafonu. Kako da osvojim svoju dusu kada me neprestano iznenadjuje? Taman pomislim da je sve na svom mestu, da mi je zivot postao miran i tih, a onda se sve izokrene, uhvati me neki neizdrz i sama sebi postanem tesna. Moja dusa vidi stvari pre mene, ali nece da mi kaze. A tvrdjava? Da li se tvrdjava zapravo moze osvojiti ili je to samo pusta zelja. Na trenutak sam neizmerno tuzna jer mi se cini da nemam hrabrosti i da je lakse odustati, pristati na svakodnevne sitnice i verovati da je to citav svet. A onda opet, moja dusa se ne smiruje, postavlja mi zamku - pita da li zaista verujem u to. Naravno da ne, ali ne smem da priznam… I tako u krug.
Spustila se noc, a borba jos traje. Ne mogu da jedem niti da zaspim, san mi je sada miljama daleko. Prosto bih se smejala i plakala u isto vreme, kao da me trese groznica a onda kad pokusam da je uhvatim, sve se smiri. Radoznalost se mesa sa nestrpljenjem i sve bih sada i sve bih odmah – treba mi odluka da smiri dusu… treba mi hrabrost da odluku donese.