Sreca

Koliko smo zaista svesni onih malih zadovoljstava, svakodnevnih ali retkih prijatnih trenutaka? Gledam ljude oko sebe, svoje prijatelje, bliske prijatelje i pitam se da li zaista njima vreme tece drugacije. Neki od njih su zaposleni, neki nikada nisu ni radili ali nije u tome stvar. Svaki put kad se skupimo povede se prica o tome koliko ko ima srece u zivotu. Kao da je to nesto sto ti ili daju ili ne daju kad se rodis, zadenu ili ne zadenu u benkicu, pa sta kome zapadne. (Neka sestra ili babica koja porađa sve nase majke, ima ormaric pun paketica srece, ali od silnog posla ne moze svaki put da se seti da nam cusne taj smotuljak... ili... jednostavno ne daje bebama koje joj se ne svide, koje mozda suvise placu ili opet suvise cute.) To nije ona stara prica o uticaju kosmickih sila i njihovoj kombinaciji u trenutku naseg rodjenja, u sta bih jos mozda i mogala da poverujem. Ne. Ovde se, po njihovom misljenju, sreca dobija cistom srecom. Dakle od tog trenutka, trenutka naseg prvog uvijanja u pelene, nas zivot nekako zivi svoj tok a mi se trudimo da ga ispratimo!
Sa takvim pogledom na stvari, moji prijatelji smatraju da je babica, koja je poradjala moju dragu majku, bila jako kratkog pamcenja. Stavila je jednu kesicu srece, onda ju je neko pozvao i ona se okrenula. Kada se vratila, ne secajuci se sta je poslednje uradila, stavila je jos jednu greskom. Zanimljiv pogled na zivot. Iza toga verovatno sledi i onaj srceparajuci nastavak price o tome kako je neko dete, zbog mene, ostalo uskraceno za svoju srecicu – vrecicu! Nikada nisam pokusala da razbijem tu famu o sreci. Nekako mi se cini da svako ima pravo na svoje iluzije, pa ma koliko one bile pogresne.