Aragorn

Tvrdjava

Moja soba za citanje - ako se to uopste moze nazvati sobom…Taman dovoljno mesta da se smesti veliki, siroki krevet za dvoje, dve police sa knjigama i kutija sa torbama i sesirima. Odmah pored su vrata terase, kad je lepo vreme kao sada, otvorena sirom. To je zapravo moja spavaca soba, ali je zatrpana knjigama. U krevetu za dvoje, spavam samo ja.
Nedelja popodne, pokusavam da smirim i sredim misli. Moja glava na neki cudan nacin nije moja. Pored mene na polici “medeno” bela solja sa tacnicom i miris jos vruce slatke kafe. Dve keramicke kravice me gledaju zbunjeno.
“Ko hoce da osvoji tvrdjavu, mora najpre da osvoji svoju dusu.”, citam u sebi Pavicevu recenicu, spustam knjigu pored sebe i pocinjem da lutam pogledom po plafonu. Kako da osvojim svoju dusu kada me neprestano iznenadjuje? Taman pomislim da je sve na svom mestu, da mi je zivot postao miran i tih, a onda se sve izokrene, uhvati me neki neizdrz i sama sebi postanem tesna. Moja dusa vidi stvari pre mene, ali nece da mi kaze. A tvrdjava? Da li se tvrdjava zapravo moze osvojiti ili je to samo pusta zelja. Na trenutak sam neizmerno tuzna jer mi se cini da nemam hrabrosti i da je lakse odustati, pristati na svakodnevne sitnice i verovati da je to citav svet. A onda opet, moja dusa se ne smiruje, postavlja mi zamku - pita da li zaista verujem u to. Naravno da ne, ali ne smem da priznam… I tako u krug.
Spustila se noc, a borba jos traje. Ne mogu da jedem niti da zaspim, san mi je sada miljama daleko. Prosto bih se smejala i plakala u isto vreme, kao da me trese groznica a onda kad pokusam da je uhvatim, sve se smiri. Radoznalost se mesa sa nestrpljenjem i sve bih sada i sve bih odmah – treba mi odluka da smiri dusu… treba mi hrabrost da odluku donese.

(Ne)Obican dan

Nasli smo se na trgu. Bilo je toplo. Darkovih pet minuta uvek nekako cudno prerastu u pola sata. Isli smo kroz Knez Mihajlovu i ja nisam razumela ni reci. Bila sam suvise umorna da bih govorila. Hodala sam nesvesno, vukla noge po plocniku.
Izlozba fotografija u Cvijeti. Volim taj prostor. Uvek kad udjem, pustim da me obgrli, nekako prijatno. Toplo je. Zaboravila sam na umor, isla sam u krug od fotografije do fotografije i skupljala emocije. I ona je bila tu, moja najdraza fotografija. Covek koji preskace baru. Prvi put sam je videla u nekom starom casopisu, sasvim malu... Popela sam se na sprat i gledala je iz daleka. Nije mi bilo dosta. Onda sam pocela da sanjam. Sa plafona su se spustala velika bela platna sa zelenim slovima. Izmedju njih su visili kanapi prepuni malih kaligrafija, kao ribarske mreze. Veliki formati bili su pod staklima. Cula sam muziku... Onda se Darko javio na mobilni telefon i ja sam prestala da sanjam. Izasli smo napolje i seli u bastu. Darko je nastavio svoju pricu iz Knez Mihajlove ulice i ni jednom recju nije pomenuo fotografije. Pocela je kisa. Letnja, silna kisa, ona što odskace po asvaltu i pucketa. Pozelela sam da sam u Kraljevu na terasi, da gledam orah i bastu na kisi. Darko je prestao da prica... Ja sam opet pocela da sanjam.

O, da

Ima gorih stvari od
usamljenosti
ali cesto prodju decenije
dok se to shvati
I najcesce
kad shvatis
vec je preksano
a nema niceg goreg
od tog
prekasno.
(Bukovski)

Neko je pre mene sve vec ispricao, zato bolje samo da citiram i mozda dodam malo muzike - Tom Waits/Closing Time/
1. Ol'55
2. I Hope That I Don't Fall In Love With You
6. Martha

Onako...

Subota je, sedim na poslu. Iz nekog razloga mi ne pada tesko. Mirno je popodne, sama sam, sa terase se cuju vrapci, sa cd-a Tom Waits. Ovo bi bio trenutak u kom bi nekada davno zapalila cigaretu, povukla jedan dugacak dim, zadrzala neko vreme a onda lagano pustila da napravi oblik u vazduhu. Neki cudno prijatan osecaj me ispunjava celog dana pomesan sa onom slatkom lenjoscu i neradom vikenda. Mogu da zamislim milion i jedno mesto na kom bih sada radije bila. Ima dana kada imam potrebu da zapisem kako se osecam, ali mi sve bezi i migolji se pod prstima. Mozda je ovako, a mozda i onako, mozda bih se smejala, a mozda se ceo dan i smesim a da toga nisam ni svesna. Nesto bih rekla, a ne znam sta, zbog neceg bih bila srecna do neba, a ne znam tacno zbog cega. Volim budjenja vikendom ujutro, kad zvone perlice na vratima moje terase, kad je usporeno i mirno i svaki zvuk izgleda jako daleko, kad mogu da citam knjigu ceo dan i kad telefon ne zvoni, kad popodne pada kisa, pa posle sve mirise...

Moja solja sa kravicama

(iz stare prepiske)
Belu solju sa kravicama su danas prvi put dodirivala neka druga usta. Dugo vremena je imala prioritet i nije stajala na polici sa ostalima. Uvek je bila na dohvat ruke. Sluzi za utehu u trenutcima usamljenosti. Sedela sam za stolom pored prozora i tek sto sam otvorila bocicu tusa, zazvonio je telefon. Ne, nisam zelela da se javim i ne, to nikako nije bio dobar trenutak i ... hiljadu i jedno “Ne”, dok prilazim telefonu i razmisljam ko bi uopste mogao da bude i bla bla bla......(Prosto sam nemoguca u tim unutrasnjim raspravama). Glas sa druge strane, prekinuo je svaku bujicu mog razmišljanja. Mirko. Kada sam bila mala, cesto sam zamisljala decaka, mojih godina i moje gradje, nekog potpuno slicnog po svemu. Verovala sam da postoji, cinilo mi se da cujem sustanje njegovog pokrivaca kada ustaje nedeljom ujutro, znala sam da ostavlja patike na sred hodnika kad se vrati s treninga isto kao i ja, i cekala. Cekala sam da ga upoznam. Toliko dugo sam cekala da sam u jednom trenutku skoro odustala. Vec sam bila spremna da se pomirim sa cinjenicom da je on ipak samo moja izmisljotina. Ali ne. Pojavio se na najneverovatnijem mestu i u jos manje verovatnom trenutku. Bio je to prijatelj mog dugogodisnjeg prijatelja i nikome nije jasno kako se desilo to da se mi ne znamo. Vise nije bio decak, ali je u pogledu zazvonilo to nesto sto ga je odalo. Izmedju tog trenutka i danasnjeg poziva proslo je suvise vremena, medjutim nesto je ostalo. Taj Decak je danas bio tuzan. Trazio je da mu objasnim kako se to “leci” i jedino sto sam umela je da ga pozovem na kafu i ustupim mu svoju omiljenu solju. Sedela sam sa druge strane stola i dok smo pricali gledala sam svoju solju njegovoj ruci. Smejao se.

Eto..

...ponekad pozelim da zapisem sve... Svaki sekund, svaki pogled, svaki osmeh...da ne zaboravim ili da ne pobegne... ili sta vec. Onda shavtim da stvari gube zancaj kada dodju na papir. Tada dobiju granice, okvire ili kako god, i samo su retki oni koji uspeju da im zadrze beskonacnost...

Kafkina prijateljica

EIN TRAUM)
Sve troje su znali.
Ona je bila Kafkina prijateljica.
Kafka ju je sanjao.
Sve troje su znali.
Zena je rekla prijatelju:
Zelim da me ove noci zelis.
Sve troje su znali.
Covek joj je odgovorio:
Ako zgresimo, Kafka ce prestati da nas sanja.
Jedan je saznao.
Vise nikoga nije bilo na zemlji.
Kafka pomisli:
Sada kada su njih dvoje otisli, ostao sam sam.
Prestacu da sanjam sebe.......(Borhes)

Jednog dana, pre mnogo vremena, otisla sam u posetu prijatelju. Prijatelj je imao jos jednog prijatelja koji je tog istog dana, pre mnogo vremena, takodje dosao da ga poseti. I tako smo sedeli moj prijatelj, njegov prijatelj i ja i pricali kojesta. Bio je to sasvim obican dan, dan kao i svaki drugi ili smo barem mislili da jeste. Razisli smo se svako na svoju stranu, svako sa svojim mislima. Proslo je mnogo vremena od tog susreta, naizgled uobicajenog. Ja sam lutala svojim stazama, prijatelj mog prijatelja je lutao svojim i putevi nam se nisu ukrstali. S vremena na vreme sam pokusavala da se setim kako zaista izgleda, da prizovem lik u svom secanju, ali nista. Negde, prijatelj mog prijatelja je radio isto...
Još jednom je proslo mnogo vremena i opet smo sedeli moj prijatelj, njegov prijatelj i ja... ali je tada sve bilo drugacije. Prijatelj mog prijatelja i ja smo imali tajnu... istu tajnu. Sedeli smo tako, naizgled uobicajeno, kao i ranije ili smo barem mislili da jesmo. Sve troje smo znali i niko nista nije znao... Sada kada mislim o tome, setim se Borhesove pesme o Kafki... I ovaj put smo se razisli svako na svoju stranu, moj prijatelj sa svojim mislima, prijatelj mog prijatelja sa mojim, a ja sa mislima prijatelja mog prijatelja... Od tada, putevi su nam se stalno ukrstali, sve dok se jedne kisne noci nisu susreli. Koracali smo mokrim ulicama dok nisu postale potpuno puste... prijatelj mog prijatelja i ja.
Jednog dana, posle ne tako mnogo vremena poslednji put smo sedeli moj prijatelj, njegov prijatelj i ja. Ovaj put nismo pricali kojesta. Ovaj put su svi sve znali. Ja sam ustala, spakovala kofer i otputovala. Moj prijatelj je poceo besomucno da prelama knjigu, a prijatelj mog prijatelja je lagano nestao. Svako na svoju stranu, svako sa svojim mislima... Mozda je sve to bila samo bajka.

Kotor

Tisina

Secam se uzanog, dugackog prozora, otvorenog tek toliko da se u sobi ne oseca dim cigareta, tisine noci i krupnih lenjih pahulja, ulicne svetiljke i prazne ulice. Negde u daljini se cuje poslednji tramvaj i nista vise. Kad on prodje, tisina se nastavlja... Moja mala soba na cetvrtom spratu, prepuna stvari, veliki stari krevet i crtezi svuda po zidovima, orman sa bakinim kaputima koje vise niko ne nosi...

Bus

Sedela sam u autobusu, u drugom redu sa leve strane, do prozora. Slusala sam radio. Posle dve stanice, pored mene je sela zena. Krupna zena. Nagnjecila me je. Ja istina nisam krupna, cak i premrsava za svoje godine. Ugurala se na sediste, ili bolje receno ugnezdila, posto je napravila onaj pokret levo-desno koji prave kokoske u crtanim filmovima, kad sedaju u gnezdo. Vukla je torbe i uzdisala. Verujem da joj je bilo tesko.
Sedela sam tako izmedju nje i prozora i gledala kako se smenjuju razmrljane boje na kisi. Bilo mi je toplo.

07.08.2002.

21:17h
Danas je 9 999 dan u mom zivotu. Prosao je kao i svaki drugi ili mi se samo cini. Osecam tezinu svakog dana i kao da imam vec pedeset godina. Sutra cu ustati, skuvati kafu, zapaliti cigaretu, podici postu, zavaliti se u stolicu i pozeleti da sam negde daleko, sto je moguce dalje od kompjutera, telefona, svega sto radi na struju. Onda ce zazvoniti taj isti telefon, jednom, drugi, peti put, svi ce nesto hteti od mene, imace neku ideju, neku potrebu... I taj 10 000 dan u mom zivotu ce proci kao i svi pre njega.

In My Secret Life

Leonard Koen, In My Secret Life. Kasno subotnje popodne, tisina......skoro tisina. Ne volim sledecu pesmu.
Mirno je i kao da je svo vreme ovog sveta samo moje, kao da ga drzim zarobljenog medju prstima i pustam malo po malo... Kao kad svetlost ulazi kroz roletne. Poslednji dim cigarete i gutljaj kafe, novine i miris lavande, zvuk ventilatora... Volela bih da uvek bude ovako mirno, da ovaj dan traje vecno, da osecaj ostane isti...

Zivot

Svakog jutra budi me ista pesma, a za njom i sledeca. Svakog jutra pijem kafu iz iste solje, a imam ih trideset i sedam. Svakog jutra zovem isti taxi i vozi me isti taksista... na istom mestu izlazim. Svakog dana srecem ista lica i iste price. Mozda je to samo zivot.

Istina

Jedne noci, moj prijatelj i ja, sedeli smo u parku i jeli pecivo. Posle dugog cutanja, izgovorih jednu veliku istinu. U tom trenutku, iza nasih ledja, srusilo se drvo.

Pismo

Gutljaj kafe i cigareta, neprocitane novine na stolu i casa vode od juce. Danas niko nece doci. Tisina koja usporava vreme i miris zime bez snega. Mozda niko nece ni zvati. Preturam po starim, zaboravljenim sitnicama. Pismo koje mi je nekad neko napisao i bezbroj telefonskih brojeva bez imena.
Ako pismo stavim u teglu i dobro zatvorim, da li cu sacuvati i trenutak u kom je napisano?

Budjenje

Malo toga mi je ostalo u secanju na detinjstvo. Nedeljna jutra i prozor pored kreveta, gugutka koja je svako jutro sletala na krov kuce pored nas, miris ciste posteljine, promenjene prethodnog dana i zrak sunca koji me opominjao da treba da ustanem i krenem na trening, glas iz daleka: «Poooopravljamo kisobraneeeee!» Nikada nisam uspela da uhvatim tacan trenutak budjenja. Da li je to sekund kada postanem svesna mirisa omeksivaca koji je moja majka brizljivo stavljala svaki put, ili je to zvuk ulice i komsiluka, ili je zrak sunca koji je tvrdoglavo ulazio kroz prozor, svejedno je. Lezala bih tako zatvorenih ociju, budna, jos neko vreme, pokusavajuci da se setim sta sam sanjala. Skoro da mi je uspevalo da ukratko prozivim svaki san iz pocetka. Onda bi se zaculo klepetanje krila i ja bih otvorila oci...

Trenutak

Trenutak – kratak vremenski period sa kretanjem samo u jednom pravcu, ostaje u secanju, ali se ne ponavlja.

Citav zivot sastavljen je od trenutaka. Neki ga obelezavaju kao pocetak i kraj, neki su odgovorni za duga prijateljstva ili ljubavi za koje mislimo da nikada nece proci. Svaki je bitan na svoj nacin, svaki se desava samo jednom. Sto ga duze iscekujemo, to trenutak postaje bitniji i, cini nam se, veci. Fizicki, uslovno receno, svi su isti, svi traju podjednako kratko. Ono sto ga cini vecim, duzim, je nasa zudnja pre nego sto se desi.

Kapucino i casa vode

Konobar je prisao i spustio soljicu na sto, a zatim i casu.
- Prijatno. – rekao je tiho i otisao.
Uzela sam kasicicu i napravila udubljenje u peni, sipla sam secer a zatim promesala kafu. Prvi gutljaj. Skoro kao miris kada udjem u nepoznatu prostoriju ili stisak necije sake kada se predstavlja. Svaki put je drugacije i sve je tu, ceo dan koji se lagano zavrsava, nesto kao tacka na kraju recenice. Ne mogu tacno reci kakvu kafu pijem, to zavisi od raspolozenja. Ponekad je suvise slatka i to su naporni dani, nesto kao malo, licno i potpuno tajno zadovljstvo koje sebi dajem za pravo. Nisam vrsni poznavalac kafe ali zivot je sastavljen od tih sitnih zadovoljstava koja su sama sebi cilj. Trenutci u kojima je citavo bice jedno culo. Voda je tu da samo da pokusa da svaki sledeci gutljaj pretvori u onaj prvi.