Tramvaj

Osam godina sam zivela na Novom Beogradu... tamo daleko u blokovima. Dane sam provodila na Savi, zimi sam lutala pustim dugackim ulicama, nocima sedela dugo kraj velikog prozora i na ulicnoj svetiljci posmatrala kapi kise ili pahulje, tisinu. I onda zvuk tramvaja... Prvi jutarnji me podseca na moju sobu u dedinom stanu, cetke umazane od boja i papire rasute po krevetu i podu, dok se prvi zraci svetlosti probijaju kroz uvek spustene roletne. Moji ukoceni prsti koji bi jos nesto da nacrtaju a nisu vise u stanju, neka zadovoljna praznina u dusi, srecna potrosenost. Oni dnevni i cesti me podsecaju da je onaj drugi svet preko reke, onaj «Tajni Grad», zapravo mnogo blize nego sto se cini. Vecernji me uvek podsecaju na kisu i razmazana stakla kroz koja promicu svetla automobila kao prskalice kroz noc. Zvuk poslednjeg nocnog tramvaja mi izaziva neki neobicno definitivan mir u dusi, zavrsetak jednog dana i sve sto je bilo ruzno ostalo je negde iza, dugacak, dubok udisaj i usporen treptaj, kao kad stvari dolaze na svoje mesto sasvim lagano...znate taj osecaj, kao da ste upravo nekog ispratili na voz.Vec mnogo godina ne zivim vise u blokovima. Ni ne idem cesto... Medjutim, kada je dan mokar kao danas i kad pocinje jesen, nekako po navici mislim – evo ga sad ce, cuce se iz daleka, a onda sve jace i jace, protutnjace kao onaj poslednji nocni i zavrsice se dan... Nedostaje mi taj zvuk, nedostaje mi kraj price, stvari nikako da dodju na svoje mesto...

San

Jednog jutra sam se probudila i pomislila kako bi bilo zanimljivo zapisati svaki san kog se secam posle budjenja, ali ne u svesku, ne na papir. Na postelju. Poceti od jastuka redom. Malo po malo, budila bih se pokrivena svojim starim snovima, sanjajuci neke nove... U stvari, moj krevet bi bio jedna velika kaligrafija.

Noc

Tiha i previse topla za septembar. Negde u daljini mirisa cini mi se da osecam jesen... a mozda samo previse zelim da osetim taj miris pa ga prizivam u svesti. Svaki put se tiho usunja i ja ne primetim kako dolazi. Samo primetim da je sve zuto i prohladno, nekako previse tiho i kao da spava. Iz detinjstva mi je ostao neki miris malih slatkih jabuka koje su uvek stajale u pletenoj korpi, ne ubrane vec sakupljene jer to znaci da su dovoljno zrele. Citava jesen me u stvari podseca na jabuke... i mozda po neki miris dunja, peceni krompir i kisu...mnogo kise. Jednom mi je neko rekao da ljudi u stvari umiru u ono godisnje doba koje najvise vole. Valjda je to najbolji nacin da umru srecni, ne znam. Ja volim jesen. Sakriva se iza gomile lisca i tera da guramo ruke dubelju dzepove. Nedostaje mi ona trema pred pocetak skole ili fakulteta, cak i spremanje ispita za oktobarski rok i svest o poslednjoj sansi. Ona izludjujuca trema i olaksanje kad ocena padne u indeks. A nekad mi se sve ovo sad cinilo miljama daleko.