Vatromet

Bila je noć i bilo je more. Bila je zima i Nova godina, ona 2004. Bio je vatromet i bio je Kotor i ono nebo nekako nisko iznad glave. Činilo mi se da vatromet kao kiša pada svuda po meni. Kao da ću svakog trenutka osetiti neku toplinu na kapcima kad zatvorim oči. Spustila sam pogled i susrela se sa malenim poklonom na najmekanijem dlanu koji postoji. Tišina u glavi i tišina oko mene. Ona kratka, lažna, kad vam se čini da je sve stalo a u stvari samo ne čujete. „Šta je to?“, pitala sam kao i svaki put ne razmišljajući. Kao da će mi reći šta je i tako odati tajnu dugo spremanog iznenađenja. Mala, providna kutija. U njoj crveni pliš. Na plišu prsten. Tišina je postala nekako teška i vrela. „To je nešto, što bi svaka žena trebalo da je dobila do svoje 29. godine“, čula sam kroz buku koja se polako pojačavala. Nisam bila sigurna šta to znači. Sećam se samo slike kutijice koja tone na dno mora i za sobom ostavlja titrajuću svetlost ali nekako kroz moje oči, iz prvog lica... Ili sam to ja tonula...i sve je bilo zeleno i plavo... i oči su me pekle od slane vode...ili od onog pavićevskog bola ispod srca.