Čekala sam da se upali zeleno svetlo na semaforu. Prolećno popodne, praznik. Pogledala sam niz ulicu Kneza Miloša. Sada se ušuškala između zelenih krošnji i vše nije tako siva i sumorna. Samo jedan jedini trenutak bio je dovoljan da me vrati u neko davno proleće, 1993., veče, stanicu trole malo niže niz ulicu, miris drveća posle prolećne kiše i jedan poljubac posle duge priče. Kako je svet tada izgledao drugačije. Kako je malo bilo dovoljno da budem srećna. Skoro da sam opet osetila onu slatku strepnju u stomaku, onaj osećaj iščekivanja i strah da se možda ipak neće desiti.
Na semaforu se upalilo zeleno svetlo i ja sam nastavila dalje. Od svega, posle toliko godina, ostao je samo miris... nekog drugog života i nekog drugog proleća... kao da između tog i ovog trenutka ničeg nije ni bilo.
Friday, April 21, 2006
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
6 comments:
Uvek osetim neku setu kada osetim miris proleca. Kao trag nekih proslih vremena, koja nam se uvek cine lepsa od surove sadasnjosti.
ja se obicno ne jezim cesto...Stvarno. Ali sam se najezio citajuci ovu pricicu, dok su mi se stvarale slike u glavi. I ja , malko dalje od Kneza Milosa, kod jednog kioska koji vise ne postoji, i dalje stojim sa Marinom. U secanju, naravno....
Bio je to dugo ocekivani, prvi nas poljubac. To se moze nazvati setom, neznoscu, bilo kako, ali u pravu si - miris je ostao! Secam se mirisa. Bilo je prolece, Beogradski maraton, i prava prolecna kisa. Nije nam smetala :)
Pisi. Ovi sto kenjaju da im se ne svidja - ma sta te briga
Pa moram ti reci da ne pisem zato sto mi je potrebno misljenje drugih...kad mi dodje ja napisem, bez obzira na to sta ce neko reci. Ni meni se ne svidja sve sto sam u zivotu procitala. Svako ima svoj ukus i to je ok.
Da, svako ima svoj ukus. I miris, i ukus :) Grand kafa.
Eto sta TV napravi od coveka...papagaja obicnog. I onda samo ponavljamo ono sto cujemo, pocev od reklama, preko pesmica koje se usunjaju u mozak kao neki spamovi, do zvanicnog stava drzave da je npr ''Kosovo srce Srbije''. Kao da nas stede, pa misle za nas da se mi ne bi umorili. Pritisnimo OFF.
Predjoh na neku drugu temu, a samo sam hteo da pitam: kako si?
onako...cudno u poslednje vreme.
nije cudno sto se osecas cudno u poslednje vreme. Puno ljudi mi kaze su im ovo strange days....
Jesi li gledala top listu nadrealista onih dana. To je kao bila zajebancija. Neki dan ja i zena pricamo i zakljucimo da, ako obratis paznju, mozes u svakoj informativnoj emisiji, od jutarnjih programa, preko vesti, do piramida i ostalih zajebancija pronaci barem jedan prilog, jednu vest, jedan dogadjaj koji se SAVRSENO uklapa u koncepciju top liste nadrealista. Pa kako onda da se covek ne oseca cudno?
A rece Jim:
Strange days have found us
Strange days have tracked us down
They're going to destroy
Our casual joys
We shall go on playing
Or find a new town
Yeah!
Strange eyes fill strange rooms
Voices will signal their tired end
The hostess is grinning
Her guests sleep from sinning
Hear me talk of sin
And you know this is it
Yeah!
Strange days have found us
And through their strange hours
We linger alone
Bodies confused
Memories misused
As we run from the day
To a strange night of stone
Idem, mora se raditi. Pozdrav i uzivaj u zivotu, ma koliko cudan bio - nije los. Verovatno ga to sto je cudan i cini podnosljivim.
Post a Comment