Predvečerje

To neko kasno popodne kad nebo prelazi u bledilo i sve lagano gubi boju, kad gužva na ulici prerasta u brujanje. Negde u daljini čuje se cika dece, iza ćoška zuji toplana, kratak zvuk auta niz ulicu, zveckanje ključeva i komšinicine papuče, treska ulaznih vrata za njom i opet trenutak tišine. Nedostaju vrapci. Onda brzo prolazi motor niz ulicu, beba plače u zgradi preko puta, toplana prestaj eda zuji i opet tišina. Nekoliko zgrada dalje, lavež velikog psa, dole na ulici neko zove Slađu, nema odgovora. Tišina. U krošnji se čuje klepetanje krila, iz dnevne sobe prigušena reklama sa TV-a. Uskoro će pasti mrak i ulica će ponovo oživeti. Klinci će svirati gitaru a onda pričati svi u glas, poneki alarm će zaparati uši, starije gospođe će se pozdraviti i otići svaka na svoju stranu. Iza mene će ostati zvuk perlica na vratima terase, a potom šuštanje posteljine.

Kruške

Nisam ih jela godinama. Bez nekog naročitog razloga, eto tako, zaboravila sam. Negde u svesti, daleko, ostao mi je ukus, možda slika toga kakav bi trebao da bude. Onaj sočni slad koji nema ni jedno drugo voće, prvi utisak kad zagrizeš i uživanje se razlije u ustima, čudna zrnca u mesu ploda koja krckaju pod zubima kao sitne kostice i peteljka i seme koji jedva da ostanu na kraju kao trag da je nešto postojalo. Zagrizla sam. Ukus je bio taj, samo malo bolji, jer je stvaran. Zaboravila sam onaj osećaj između donje i gornje vilice, negde u zglobu, sladak sok što curi niz bradu i sve veća želja da sveki sledeći zalogaj bude veći i sočniji. Kasnije, pokušala sam da uz taj ukus u svesti dodam i miris, ali ga nije bilo. Obično za sve stvari u svojoj velikoj arhivi sećanja imam odgovarajući miris ali ne i za krušku. A bila sam sigurna da postoji.

Sećanje na proleće

Čekala sam da se upali zeleno svetlo na semaforu. Prolećno popodne, praznik. Pogledala sam niz ulicu Kneza Miloša. Sada se ušuškala između zelenih krošnji i vše nije tako siva i sumorna. Samo jedan jedini trenutak bio je dovoljan da me vrati u neko davno proleće, 1993., veče, stanicu trole malo niže niz ulicu, miris drveća posle prolećne kiše i jedan poljubac posle duge priče. Kako je svet tada izgledao drugačije. Kako je malo bilo dovoljno da budem srećna. Skoro da sam opet osetila onu slatku strepnju u stomaku, onaj osećaj iščekivanja i strah da se možda ipak neće desiti.
Na semaforu se upalilo zeleno svetlo i ja sam nastavila dalje. Od svega, posle toliko godina, ostao je samo miris... nekog drugog života i nekog drugog proleća... kao da između tog i ovog trenutka ničeg nije ni bilo.

Neka buduća prošlost

Skrenuli smo iz Knez Mihajlove ulice, prošli pored knjižare Narodne knjige i male pekare sa leve strane i stigli do raskrsnice. Nije bilo nikog i odjednom je sve utihnulo. Ispred nas su stajala vrata i nad njima natpis „Apropo – knjižara i čajdžinica“. Jednom davno sam slučajno naišla na ovo mesto, ali je potpuno drugačije izgledalo. Otvorila sam vrata i zakoračila u jedan drugi svet, miran i tih, neverovatan. Tu na korak od gradske vreve, gužve i šarenila prolećne ženske mode, glasne muzike bašta, zvonjave mobilnih telefona, svega... Oaza mira i tišine. Naručili smo čaj i krenuli da razgledamo uredno složene knjige na policama. „Soooomewhere, ooover the raaainbow...“, čuo se prijatan muški vokal sa radija i to je bilo to. To sam tražila čitavog dana. Uzela sam nekoliko knjiga sa police i smestila se u fotelju kraj izloga. Niko ne prolazi ulicom Cara Lazara. Ubrzo su se na sto spustili staklena ćasica bez drške na staklenoj tacni i crni čajnik, s jedne, i cvetna ćasica sa cvetnim čajnikom sa druge strane kvadratnog stočića. Zeleni čaj sa mentom i pomorandža sa cimetom. Neko vreme sam posmatrala to malo savršenstvo. Inače ne pijem zeleni čaj ali dodatak mente je obećavao. Na drugom kraju prostorije maleno društvo starijih gospodja veselo je čavrljalo o nekim davnim vremenima i nekim zemljama u kojima su bile. Iz nekog razloga sam se setila moje majke i ljubavnih vikend romana koje je čitala kad sam bila mala. Verovatno sam od nje nasledila ljubav prema čitanju ali ne i prema takvoj vrsti literature. Ispred mene na stolu stajali su Džejm Džojs Portret umetnika u mladosti, Tomas Man Smrt u Veneciji i Borhes Peščana knjiga. Kada sam bila mala, knjige su kupovale mene, ne ja njih. Stendal i Crveni i crno, Hese, Edgar Alan Po... niko mi nije rekao, prosto su me našle.
Sada je drugačije. Prija mi kada kaže: „To je baš knjiga koju ti treba da pročitaš“, i ja puštam da me vodi, ne protivim se i sa uživanjem krećem u novu avanturu. Kasnije, u nekoj budućoj prošlosti, onoj koju još ne znamo i koja će nas iznenaditi, ta rečenica će mi nedostajati skoro do osećaja bola.