Sećanje

Probudila sam se potpuno sama u kući svojih roditelja. Ne znam gde su svi otišli, niko nije ostavio nikakvu cedulju, poruku, bilo šta. TV je uključen, vatra u peći dobro podložena i to je to. Doručkovala sam i skuvala kafu. Trebalo mi je malo vremena da se snađem u maminoj kuhinji. Kad porastemo i odemo od kuće napravimo neki svoj sistem življenja i raspored stvari, tako da se onda osećamo pomalo izgubljeno u nekom drugom okruženju. Iako sam ovde odrasla, sve mi je nekako drugačije. Šta drugo raditi u kući svog detinjstva nego istraživati i skupljati deliće neke davne prošlosti. Najdivnije mesto za to je tavan. Sva blaga ovog sveta zatrpana su tamo. Čitavo moje sećanje je spakovano u kutije, pohranjeno po ćoškovima i čeka da ponovo bude otkriveno. Cipele. Iz nekog specijalnog razloga, jako volim obuću. Vreme teče kroz nju. Sve se vidi po njoj, koliko je nošena, koliko je i kuda hodala, sve. Najviše volim male, dečije cipelice. One koje smo brat i ja nosili i nasleđivali jedno od drugog. Mogu da čujem kako se smeju.