S druge strane

Ne pišem. Reči mi se roje po glavi, prelivaju se jedne u druge, prave talase, prave potop i ništa. Ne izlaze. Otvorim stranu i tako sedim satima. Virtuelni beli papir ispred mene svetli u mraku sobe i to je sve. Ne mogu da nađem početak. Nekada smo pričali puno i ja sam posle pisala priče. Nikada nisu imale veze sa tim o čemu pričamo ali mi je glava bila bistrija. Sada nema ko da me zaustavi. Nema ko ni da me pokrene. Odjednom imam osećaj kao da sam nema u svetu punom ljudi koji pričaju u glas. Zato mi je lakše da stavim sluške i da se izgubim u gužvi. Ponovo sama. Onda pišem u glavi. Počinjem priču po hiljaditi put i dok je ne završim ne idem kući. Obiđem sva ona neka bitna mesta, prođem svim našim ulicama i onda odem s rukama duboko gurnutim u džepove. Nema ga. Svaki put pomislim da ne smem da zaboravim ni jedan deo priče, jer neću moći da je ispričam celu kad se vidimo. Onda prepešačim Brankov most i nestanem u magli s druge strane. Tako nekako izgleda kad neko odlazi. Samo nestane u magli...s druge strane.