Nevidljiva

Kiša. Ona što pada pravo i jednolično šušti po lišću. Kaplje bešumno sa grana. Pada ceo dan. Kao izmaglica u daljini. Sedim na pragu terase i neki mir se širi svuda oko mene. Taj miris kiše, svaki put me prevari. Zaliči mi na nešto sasvim poznato, a u stvari ne mogu da se setim. Onda pomislim kako bi samo trebalo da obujem zelene gumene čizme sa cvetićima i veliku zelenu kabanicu i krenem u kišu. Tada bih postala nevidljiva i sve bi bilo ok. Kiša bi me sakrila u sebi.